Electrochoc, neki dijelovi iz knjige...

Evo za sve nevjerne Tome, koji i dalje negiraju umjetnicku vrijednost elektronske muzike, par dijelova iz knjige DJ-a Laurenta Garniera i novinara Davida - Bruna - Lamberta... Inace, ja imam "Platoovo" izdanje, a postoji verzija na svim jezicima republika ex YU... Naravno, ovo je i za one kojima sam ostala duzna, a obecah... Svi pomalo da ucimo. Jen', dva, tri, 'ajmo...

"Kada sam imao deset godina, moja soba je bila organizovana kao diskoteka: krevet i pisaci sto su bili saterani uza zid kako bih dobio na prostoru, a u centru, prekriven tepihom i oivicen nizovima ploca - podijum za ples koji je mogao da primi tri - cetiri plesaca.
Prava mala decja diskoteka sa svom raspolozivom tehnikom: od prostog stroboskopa, do malih lampi postavljenih direktno na namestaj, preko visebojnih sijalica ugradjenih u zid i disko kugle. Kugla bi se ukljucila i pocela lagano da se okrece, sa malim projektorima uperenim ka njoj, a ja sam stajao iza DJ konzole koju mi je otac napravio, ispred prazne piste za ples, zasticen gomilom ploca, kaseta, gramofona, pojacala, mikrofona i sivih kablova koji su se protezali na sve strane. Kada bih upalio masine, stotine belih zvezdica kruzilo je u kosmickom baletu po zidovima moje sobe. Disko kugla se okretala svake noci, sa ili bez muzike.
Pista za ples bila je rezervisana za posebne prilike. Ja sam bio njen glavni korisnik, ali kako je tesko baviti se muzikom i igrati u isto vreme, a i zato sto me izjedala zelja da osetim reakciju plesaca na ploce koje sam pustao, ubrzo sam se dao u potragu za raspolozivim auditorijumom u nasoj zgradi u Buzivalu.
Najcesce je majka imala zaduzenje da bude publika, a uz nju jos jedan ili dva suseda iz kraja. Ali, najveci dio vremena, moja ustanova je bila zatvorena zbog nedostatka publike. Tu sam se zatvarao, sam, i svirao za imaginarnu klijentelu. Svetla su treperila, zvuk je bio pojacan do daske, a ja, Mister DJ, stajao sam skoncentrisan iza gramofona, cerekajuci se u trenutku kada je trebalo da stavim nevidljivu plocu, uzbudjen idejom da ce plesaci uskoro poceti da mjaucu od uzivanja.
Tokom te moje majstorije, koja je mogla da traje i satima, odlazio sam ponekad na dancefloor ne bih li procenio jacinu muzike i podesenost zvuka. Zatim, zaboravljajuci na kljucnu ulogu koju sam imao u tom klubu (najunderground klubu u celom Buzivalu), pocinjao sam da igram, koracima koji su licili na rockabilly, ali i na lupkanje nogom Jamesa Browna. Noci su se cesto zavrsavale policijskim upadom moje porodice, koja bi procenila da je galama dovoljno trajala. Gasio bih muziku teska srca, palio bleda svetla na nocnom stocicu i prostacki se izvinjavao zamisljenoj publici: "Zao mi je, zatvaramo, naredjenje policije... Laku noc, dovidjenja..."
Za velike dogadjaje, moja diskoteka je bila otvorena za sve, bez obzira na starosnu dob ili veroispovest. Tokom porodicnih svetkovina, podizao sam zavesu i primao svoju prvu publiku, prijatelje i roditelje, pozvane da poskakuju u tajnosti moje ustanove...
Proslo je vise od dvadeset godina, ali kad se nadjem u nekom klubu, kada vidim zmirkanje stroboskopa, galaksiju zvezda koju disko kugla projektuje na zidove vrteci se lagano, kad cujem jako pojacan zvuk, posmatram reakciju publike i... dirnut sam.
***
Moj stav je uvek bio jasan: novac me nikada nije privlacio. Ono sto je bitno, sto me tera da nastavim s ovim poslom, to je odnos koji sam izgradio s publikom. Veza koja se razvija godinama sa plesacima veoma je jaka, kao neka droga bez koje se ne moze. Kad pustam ploce u klubu, na rejvu ili privatnoj zurci, to je svaki put ekskluzivna prica sa onima zbog kojih sviram. Bilo bi kao da sam se odrekao komunikacije ili seksa da nema toga. Imao sam srece da tokom svih ovih godina imam vernu publiku koja me svuda prati. Ali, ova veza se ne namece sama od sebe. Ona se gradi, ploca za plocom, dan za danom. Novac nema nista s tim.
Zasto sledimo jednog umetnika, poklanjamo mu svoje poverenje i znoj? Zato sto je to, u najmanju ruku, ljubavna veza, pravo saucesnistvo koje se radja. Posao jednog DJ-a, bez obzira na mesto njegove akcije, i bez obzira na honorar koji stavlja u dzep na kraju veceri, jeste da natera publiku da plese. Cak i kada su u 7 sati ujutro poslednji clubberi u jezivom stanju, kada mi ostane samo jedna ploca u torbi, moj posao je, ponavljam, da ih nateram da plesu i da im pruzim zadovoljstvo. U tome se sastoji sva tezina naseg posla - uspostaviti komunikaciju, shvatiti ih. Treba znati desifrovati njihove zelje, prohteve, ali isto tako i dovesti ih, ako treba silom, na napoznat teren, iznenaditi ih, zavesti, i na kraju, pruziti im ono zbog cega su dosli - srecu. Sta doije DJ u zamenu za ovu ludu energiju? Izuzetan osecaj moci, cak dominacije! Imao sam priliku da nekoliko puta ovo osetim u malim klubovima sa ekstatickim svetlima, sa krcatim dancefloorom, gde zelja raste od peta plesaca, pa do plafona, plesaca koji vam dodju i mole: "Joooos!!!".
Zasto se davimo u vrucini jednog kluba? Iz instinktivnog razloga koji seze jos u daleku proslost. Noc je uvek bila sinonim za opasnost. Ulaskom u klub, samo ponavljamo zastitnicku mehaniku nasih predaka: pobeci od mraka, naci svetlo, ljudsku toplotu i zajednistvo oko ritma, tako se osecamo zasticeno. U toj globalnoj energiji plesac se oslobadja svojih strahova, zebnji, primarnih emocija. Ples mu omogucuje da izbaci svoje demone i da se izdigne iznad ovog sveta.
Kao DJ i plesac doziveo sam sate i sate ciste srece, i mogao sam tako i da umrem, kao sto bismo zeleli da zauvek zaboravimo u savrsenom i grandioznom orgazmu. Verujem u moc energija. Iskreno mislim da se raspolozenje DJ-a prenosi sa igle gramofona, da se odatle emituje preko zvucnika i sliva na plesace. Verujem da jedna zemljana nit povezuje DJ-a i plesace i kada uspeju da se povezu oni razmenjuju energiju.
***
Poslije petnaest godina DJ-inga po celom svetu, naucio sam da nikad nista nije zauvek dato sa jednom publikom. To je osnovni element igre. Od pocetka sam gradio moje mikseve s publikom, sa satom ispred mene, na mikseti, da me podseti na postovanje bioritma plesaca. Trenutak, uho i poged cine osnovu DJ profesije. S godinama sam shvatio da je pogle, u stvari, naznacajnija stvar u gradjenju jednog seta. Treba desifrovati brazde na loci, predvideti prekide i tisine. I narocito, citati zelju u ocima publike. Plesaci nisu samo par stopala! Tvrdeci ovo, znam da se protivim onome sto misli polovina aktivnih DJ-eva.
Svi promoteri ce vam pricati o DJ-evima koji se, kad zavrse set, odu u hotel kao sto se vraca kuci sa redovnog radnog dana. Poznajem one koji nikada ne plesu zato sto to ne vole, cak ni iza ploca, u intimnosti kabine. To je cudno, biti DJ, a ne voleti plesati. To je gotovo anomalija. Kako da preneses groznicu nekome, ako vec sam nisi zarazen?
Pogledajte Jeffa Millsa dok svira, potpuno je opijen u muziku koju pusta, groznicav je, oseca muziku svakom svojom porom. Ako DJ ne uspe da oseti muzicke vibracije koje teraju plesace da mrdaju guzom, to znaci da on ne oseca energiju koju mu masa salje. Pravilo igre je nemilosrdno: ako ne znas nista - ne dobijas nista. Poznajem DJ-eve koji rade samo zbog novca. Drugi to rade da bi putovali, ziveli kao carevi i kresali plavuse. Neki drugi su opsednuti zeljom da postanu slavni. Ali, postoji i jedan dobar deo umetnika za koje je muzika bila i ostala prioritet. "